|
|
 |
Rođen sam 14. januara 1929. godine, u Parizu. Mogao sam da budem rođen bilo gde: u Skoplju, na nekom brdu, na nekom ostrvu... Okolnosti su odredile da to bude Pariz.
Moj otac, Dragomir Petrović, rođen u Banji Koviljači, studirao je u Parizu na poznatoj školi PONTS ET CHAUSSEÉS i postao inženjer za gradnju puteva i mostova. Moja mati, Anka, rođena Vasiljević, rođena u Beogradu, studirala je hemiju na fakultetu u Tuluzi, u Francuskoj. |
 |
|
Porodica se pred II svetski rat vratila u Beograd. Velika građevinska firma BATIGNOLE za koju je u Parizu radio moj otac, poslala ga je , kao svog inženjera, u Beograd. A onda je počeo rat.
Po mom mišljenju, ono što je najvažnije u sudbini, ne mislim samo mojoj, nego uopšte, u sudbini čoveka, to je detinjstvo.
Moje sećanje dopire daleko unazad i zanimljivo je (što nikako ne znači da sam se ja rodio da budem reditelj) da je to sećanje vezano za slike. Sećam se, recimo, kako je moj brat, mlađi od mene, koji je umro 1934.godine, u svojoj drugoj godini učio da hoda u drvenom dupku. Septembra meseca 1935. godine pošao sam u prvi razred osnovne škole Sveti Sava.
U toj školi je , mnogo kasnije, naš sin Dragomir polagao ispite, jer je to bila škola koja je imala nastavu za motorno hendikepiranu decu.
Moje školovanje, ili naobrazda, kako kaže Krleža, nije bila sistematična. Kada je rat počeo ja sam išao u II razred Treće muške gimnazije. U školu se išlo neredovno. Matematiku nisam voleo. I u tom ratnom i u poratnom vremenu rastao sam između ulice i čitanja. Imao sam sreću da je moj najbolji drug, Desimir, Beka Jovanović, bio sin rektora beogradskog univerziteta, gospodina Dragoslava Jovanovića, čije ime danas nosi ulica koja prolazi pored Gradske skupštine. Profesor Jovanović je imao bogatu, za mene čarobnu biblioteku u koju sam ja uvek imao pristup. Beka Jovanović je ostao moj prijatelj, i kasnije i moj venčani kum. Nažalost, kao diplomirani inženjer napustio je sa suprugom Jugoslaviju i radi i živi u Nemačkoj. Viđamo se kad možemo.
Mladost mi je prošla u lepom druženju u "Prestolu". Tako smo moje društvo i ja zvali tri stepenika koja su se nalazila na uglu ulice Kralja Milutina i jedne kojoj se trenutno ne sećam imena. I u čitanju do iscrpljenosti. Jer ja sam, vrlo rano, već sa deset godina pročitao "Rat i mir" i odmah sam počeo da čitam Dostojevskog. Ne znam koliko sam razumeo sve to. Znam da sam mnoge stranice preskakao. Verovatno sam tada čitao Dostojevskog kao kriminalne romane. Ali, znam sigurno, da me je privukla magija ličnosti. Nije to bilo samo trčanje za fabulom nego i trčanje za odnosima među likovima, za njihovim tragedijama.
Mene su te knjige opčinjavale. Ja sam posle čitanja tih knjiga bio pomalo odsutan; kao da je moja ličnost bila podeljena. Mislim da je tu i počela moja opčinjenost umetnošću.
A onda sam, sa nepunih šesnaest godina otišao u partizane. Ušao sam sa vojskom u Zagreb i stigao do Rimskih Toplica. Tu sam prisustvovao strašnim scenama streljanja crnogorskih četnika koji su pokušali da se domognu Italije. Partizani su ih zarobili, a onda ih je streljao streljački vod u kome su bili crnogorski partizani. Uostalom, ja sam o tome pisao u tekstovima koji su devedesetih godina izlazili u listu "Borba".
Kada sam se vratio u Beograd osetio sam koliko je tragično i dramatično bilo i to poratno vreme. Godine 1947. umro je moj stariji brat Petar. Kao i mali Milan i on je umro od leukemije. Lečen je i bolovao u Parizu. Posle smrti odlučio sam da odem na studije filmske režije u Prag. Kažem: odlučio sam, jer sam, izgleda, uvek sam odlučivao o sebi. Nisam išao sa stipendijom. Otac mi je obezbedio sredstva za studije. Nažalost, došla je 1948.godina, Informbiro, i ja sam se vratio u Beograd.
Izbacivali su me i vraćali u SKOJ nekoliko puta da bi me najzad i konačno izbacili.
Ja mislim da je vreme između 1941. i 1950. godine, bilo neko presudno vreme za mene i ne samo za mene. Ono ranije, vreme onog dubka, igranja «noški» u savinačkoj crkvi, letovanja u Selcu, to su slike koje su stvarale osnovu za dalje posmatranje, koje su osvetlile dolazeće vreme, odblescima detinjstva. Ali, prava njiva na kojoj je narasla predstava o životu i čoveku, o društvu, to je ono vreme od 1941 do 1950.godine.
A šta se tada događalo. Da bi se stvorilo društvo koje je sebe nazivalo "novim", pribegavalo se izuzetno surovim i brutalnim ograničavanjima čoveka. Danas to izgleda prosto neshvatljivo i nedovoljno se priča o tome. To vreme o kome ja govorim bilo je vreme u kome niste smeli da budete skeptični niti da budete tužni ili pesimistični. Niste smeli samo da hvalite, maltene da sami o sebi stičete predstavu da ste blesavi,da ste idiot.
Ne znam kako sam se , po povratku iz Praga, našao na studijama istorije umetnosti. Valjda isto onako kao što sam se jednog jutra našao na Vaclavskim Namjesćima, u Pragu. Istina, ja sam se mnogo družio sa slikarima. Oni su svi bili stariji od mene. Kasnije sam počeo da pišem i likovne kritike, a kasnije i filmske kritike. To su bile oblasti moga interesovanja. Nikada me nije na taj način interesovala ni tehnika, ni medicina. Nikada sebe nisam mogao da zamislim kao doktora ili inženjera.
Godine 1952. umro mi je otac. Od srca, u pedesetčetvrtoj godini. Posle njegove smrti morao sam da se zaposlim. Radio sam kao asistent režije; uostalom, asistirao sam i na dokumentarnim i na igranim filmovima i pre očeve smrti. Dugo sam bio asistent. Smatrao sam da još mnogo treba da učim.
Godine 1957, sa Vickom Rasporom, kao koreditelj, radio sam igrani film "Jedini izlaz". Armija nam je dala sredstva za taj film. Nekakav, hajde da kažemo, edukativan film. Film kakav bi napravili gimnazisti, za osnovce. Bio je to Vickov i moj debakl.
Ustvari, "Let nad močvarom" je trebalo da bude moj prvi igrani film. Ne znam, ali čini mi se, kao da je moj film "Dvoje", snimljen 1961.godine, impregniran senkom nečega – kao neki sindrom "deja vu" - nečega već viđenog. Ja sam do ideje za "Dvoje" došao sam. Ali, ta ideja nije bila samo moja. Ona se uklopila i u potrebu koja je postojala u krugu producenta "Avala Filma". Bila je to želja da se prekine sa tim propagandističkim filmovima. Da bude napravljen "drugačiji" film. A to "drugačiji" kao da je bilo naloženo "odozgo", i to preko ličnosti direktora "Avala filma", zanimljivog kontroverznog Ratka Draževića, o kome je trebalo i treba i više pisati i govoriti. Kao što, uostalom, treba u tom kontekstu govoriti i o Borislavu Mihajloviću Mihizu. Tek posle, kada su se takvi filmovi pojavili, naišli su na otpor. Jer s obzirom na atmosferu koja je vladala, ja sam recimo, bio svestan šta će značiti film u kome nema Partije (komunističke), u kome, kao se govorilo, nema ničega "našeg".
U filmu "Dvoje" ljudi šetaju u nekom evropskom gradu i žive svoje živote. Žive kao da nema Partije i Narodnog fronta; kao da postoji samo ulica Narodnog fronta. I, razume se, moja očekivanja su se obestinila. Usledio je surov obračun. Ipak, ne sa svih strana. Ja sam, čak, dobio i Oktobarsku nagradu! Film u kome opet nije bilo ni Partije, ni radnika koji premašuju norme...I u filmu "Dani" ljudi imaju trenutke melanholije i osećanja usamljenosti; susreću se i razilaze, i to sve u Beogradu koji, kao što je to bio slučaj i u filmu "Dvoje", nije ranije viđen u domaćem filmu.
Ali, nisam rekao najvažniju stvar. Ja sam se, 1957. godine oženio Branislavom Marković, rođenom u Beogradu, koja je završila studije engleskog jezika i 1961. godine rodio nam se sin. Dobio je ime Dragomir. Po mom ocu. O Dragomiru sam pisao u svojoj knjizi "Sve moje ljubavi – slepi periskopi".
 Profesor Tasovac, pedijatar, koji je kao mlad lekar, odmah po povratku sa studija u Parizu, dijagnosticirao leukemiju kod mog mlađeg brata, a zatim, mnogo kasnije, i kod mog starijeg brata (obojica su umrli, jedan u svojoj drugoj, a drugi u dvadesetoj godini) dijagnosticirao je i bolest našeg sina
Dragana – cerebralna paraliza, teška atetoza i distonija.
A onda film "Tri", pa "Skupljači perja", "Biće skoro propast sveta – nek propadne nije šteta", "Majstor i Margarita" i "Grupni portret sa Damom" po romanu nemačkog Nobelovca Hajnriha Bella.
Svi se ti filmovi vrte oko smrti. "Dvoje" govori o umiranju ljubavi, "Dani" o smrti jednog susreta, jednog osećanja. "Tri" govori o tri smrti u ratu, sve tri besmislene.
Ako bolje razmislim, i "Skupljači perja" i "Propast sveta – nek propadne nije šteta", kao i "Grupni portret sa Damom" imaju lajtmotiv – smrt.
Pominjući ove naslove, setio sam se da neki ljudi, oni bolji ljudi, sa nekom vrstom sažaljenja, misle o meni, misleći na desetogodišnju rupu u mom radu. Ja, međutim, u krajnoj liniji, mislim da sam ja dosta srećan reditelj. Malo je filmskih reditelja na svetu koji su uspeli da od tri najveće knjige ovog veka, naprave filmove. Mislim na "Majstora i Margaritu" Mihajla Bulgakova i na "Grupni portret sa Damom", Hajnriha Bela. Ta dva filma su završena.
Mislim, naravno, i na "Seobe" Miloša Crnjanskog. Ali, da sačekamo dok film ne bude gotov."
|
|
Ovaj tekst preuzet je iz teksta razgovora koji su, kolega i prijatelj Aleksandra Saše Petrovića, gospodin Boro Drašković, filmski i pozorišni reditelj, vodili pred i tokom snimanja filma "Seobe".
|
"Seobe" nisu završene.Poslednjeg dana snimanja filma "Seobe", i po knjizi romana Miloša Crnjanskog, preminuo je naš dvadesetšestogodišnji sin Dragomir. Moj suprug je, posle dužeg kolebanja, odlučio da nastavi rad na snimanju serije po II knjizi romana "Seobe".
Godine 1989. Televizija Beograd i Televizija Novi Sad, prekinule su snimanje, bez ikakvog relevantnog objašnjenja.
U trenutku prekida snimanja ostalo je nesnimljeno još 35% materijala, za osam preostalih epizoda.
Godine 1994, u svojoj 64-toj godini preminuo je u Parizu Aleksandar Saša Petrović.
|
| Branka Petrović |
| |
| |
" O moj Bože, ako mi posle smrti
Podariš još jedan život,
Dopusti da budem Ciganin.
Dopusti da sam izaberem svoj put,
Put radosti koji će od mene
Načiniti srećnika,
Ili put u smrt gde ću se
Opet sa tobom susresti..."
|
|
| |
Aleksandar Petrović
Beograd, 1993. godine
|
|
Godine 1975, na pitanje novinara:"Šta za vas predstavlja film?", Aleksandar Petrović je odgovorio:
"To je moj posao. Njime sam otpočeo da se bavim u svojoj osamnaestoj godini. Danas mi je četrdeset i šest godina. Drugim poslom se nikada nisam bavio. Ne znam da li bih i uopšte umeo bilo šta drugo da radim."
U jednom od poslednjih intervjua, početkom 1994.godine, Aleksandar Petrovoć je gospodinu Ivanu Rastegorcu rekao sledeće:
"Naterali ste me da pravim bilans. Sada se osećam kao neko ko je uhvaćen u neredu, kao neko ko trči a tapka u mestu...(Mnogo hteo mnogo započeo...). Jedina mi je uteha što ti moji filmovi ne stare, što je njihova poetika još aktuelna."
Imao je Aleksandar Petrović dobre razloge da se oseća kao neko" ko je uhvaćen u neradu, kao neko ko trči a tapka u mestu". Veliki projekat "Seobe", po istoimenon romanu Miloša Crnjanskog, bio je kočen i ometan, a zatim, na pola puta i sasvim onemogućen.
Ali, imao je Aleksandar Petrović i dovoljno dobrih razloga da bude srćan u svom uverenju da njegovi filmovi ne stare.
Posle odlaska Aleksandra Petrovića, 20. avgusta 1994. godine, gospođa Mirjana Bobić Mojsilović, pišući povodom prikazivanja filma "Skuplači perja" na televiziji kaže:
"Film "Skupljači perja" reditelja Aleksandra Petrovića doima se kao nedostignuto remek delo evropske kinematografije..."
U svom tekstu: "Redak poetski lavirint" pišući o pojavi šest video kaseta sa filmovima Aleksandra Petrovića, Gospodin Ranko Munitić, filmski kritičar, estetičar i novinar, ovako piše:
"...pravim filmovima, baš kao i pravim knjigama – onima za koje proteklo vreme znači blagoslov a ne prokletstvo – mesto nije samo u javnim trezorima i institucijama kulture; mesto im je u našem neposrednom životnom okolišu, u kućnoj riznici, na istoj polici. Na dohvatu ruke: što će reći – blizu srca."
Na kanalu ARTE francuske televizije, u maju mesecu ove, 1996. godine, prikazan je film Aleksandra Petrovića "Majstor i Margarita". Film je prikazan u najboljem večernjem terminu, u 21 čas i deset minuta.
Evo samo jednog odlomka iz kritike koja se pojavila u listu TELERAMA koji kritički propraća filmove prikazane na kanalu ARTE:
"Ovaj film je istorijska evokacija Rusije dvadesetih godina, sa osvrtom na mučan život Bulgakova koji nije uspeo da za života objavi svoje delo...Ovaj film predstavlja razmišljanje o odnosima vlasti i slobode, a istovremeno je to i fantastična poema: Petrović nije upao u zamku neprijatnog pojednostavljivanja. Umeo je da sačuva sve aspekte romana, umeo je da izbegne primitivni antikomunizam, da usaglasi sve žanrove: satiru, tragediju, humor, horor, politički diskurs i lirizam ljubavi; stvarno i imaginarno, i to u toj meri da i najčudniji događaji deluju kao svakodnevnica. Pritom, film nikada nije dosadan i uvek ostaje jasan."
|
Christine de Montvalon
|
A godine 1972, u pariskom listu "Figaro", značajni francuski filmski kritičar Louis Chauvet, piše ovako o filmu "Majstor i Margarita", povodom prikazivanja tog filma na
venecijenskom filmskom festivalu:
"Trideset treći venecijanski filmski festival je završen. Kako bi čovek mogao da sažme utiske?
Kada bi trebalo da sačinim svoju sopstvenu selekciju ja bih izabrao film "Majstor i Margarita" Jugoslovena Petrovića i stavio bih ga na prvo mesto. Petrović je uspeo da uhvati na ekranu sve finese priče i svaku nijansu teksta.
Ideje, izražene na najjednostavniji način, iskazane su kroz majstorski ritam svakog segmenta priče. Jedan od čarobnih elemenata ovog filma jeste i muzika kojom je film propraćen.
Ovo je nesumnjivo jedan od najinteligentnijih filmova prikazanih na festivalu."
|
Louis Chauvet
|
Vreme prolazi; bolno se toči kap po kap. U svojim sećanjima na susrete sa Aleksandrom Petrovićem, dr Draško Ređep piše:
"I najzad razgovor se nastavio u decembru 1993. i januaru 1994. godine u Beogradu.
Kako su sledili nastavci tog dijaloga za koga tada ni u snu nisam mogao da predpostavim da će biti jedan od poslednjih, ako ne i poslednji koji su sačuvani, ritam Sašine rečenice bivao je sve mirniji ali ne manje nespokojan. Niko od nas najbližih prijatelja, nije mogao ni da predpostavi da se Saša unekoliko oprašta. Javljale su se, međutim, metafizičke teme, sve češće, kategorija prolaznosti koja ga je i inače opčinjavala, bila je sve drastičnije ispoljena, a izvesna seta ponajpre je probijala brane kada je dolazila na tapet njegova knjiga proze i eseja pripremana za novosadski "Prometej". Saša je izričito, i to često, ponavljao kako mu je do te knjige odanosti Draganu i Branki ogromno stalo.
Usuđujem se da kažem, još više nego do tehničkog, fizičkog, reklo bi se, završetka "Seoba".
Početkom aprila, samo nekoliko dana pre nego što je utvrđena teška, podmukla bolest, održana je predpremijera filma "Seobe" koju je Aleksandar Petrović, kao da je već sve znao, upriličio za svoje prijatelje.
Pre projekcije filma pročitan je tekst akademika, profesora dr Nikole Milosavljevića:
"U "Seobama" Miloša Crnjanskog sudbinu Pavla Isakovića određuje neka tajnovita i zla sila, koju pisac zove "slučaj komedijant..."
"Slučaj komedijant" uredovao je i u životu samoga pisca... "Slučaj komedijant" hteo je da prva priznanja Milošu Crnjanskom počnu stizati tek posle njegove smrti, a "slučaj komedijajant" postarao se i za to da Miloš Crnjanski ne vidi film koji je Aleksandar Saša Petrović, najveći srpski reditelj, oblikovao inspirišući se romanom najvećeg srpskog pisca..."
"... Ima seoba, smrti nema!..."
Imao je običaj Aleksandar Petrović da u najtežim trenucima, ironično ali i ozbiljno, izrekne Homerove reči:
"Još sam u punoj snazi ja."
"Ima seoba, smrti nema."
|
Branka Petrović
Beograd, 1996.godina |
|
Šaljivo o sebi:
 |
|
|
|
|
