Putevi filmskih stvaralaca vrlo su čudni. Sjetimo se: "Dani" su bili nekomercijalan film. "Dvoje" je bio film zbog kojeg je očajavao distributer. "Tri" je bio film za koji se ne bi moglo reći da je punio dvorane. A onda su došli "Sakupljači perja". Film dobar, napravljen vješto i – komercijalan. Jedno od rijetkih čuda moderne kinematografije koje zadovoljava kritičare i puni blagajne. Režiser ALEKSANDAR PETROVIĆ prerastao je od stvaraoca jugoslovenskog značaja u svjetski autoritet.

Preda mnom stoji oniži crnomanjast čovjek. Jutro je, devet je sati, i Saša Petrović djeluje kao da se spremio za brijanje, a ne za razgovor o filmu. A ipak, on je razgovorljiv, spreman na bujicu riječi, a pitanja kojim ga pokušavam presjeći imaju šanse baš koliko i daska kojom biste željeli zaustaviti bujicu na mjestu vodopada.

... Znate! Što se tiče moga dolaska na film, tu nema nikakve misterije. Kada sam imao devetnaest godina, otišao sam u Čehoslovačku da studiram filmsku umetnost. Izdržavao me otac. Kada sam se vratio u Jugoslaviju, bio sam sedam godina asistent. Dakle, sva misterija dolaska na film jeste u tome da se sedam godina izdrži kao asistent i pri tom ne izgubi ljubav za ono čemu težiš.

Oprostite, o godinama režisera obično se zna mnogo manje nego o broju cipela glumaca sa kojima režiseri rade. Koliko je vama godina? Četrdeset? Četrdeset i jedna?

Meni je trideset i osam.

Oprostite onda za one tri godine što sam vam ih dodao.

Ništa, ništa – nasmijao se, s godinama je najlakše. Meni dodaju i što šta drugo.

Na šta mislite?

Dodaju mi... što ja znam, dodaju mi, recimo, netačne interpretacije nekih mojih stavova, pa mi, recimo, dodaju – mislim da je to prenelo sedam – osam listova – kako se vodi oko "Perjara" nekakav spor zbog nekog plagijata, što, mislim, nema veze, smejurija...

Koji je osnovni motiv vašeg stvaralaštva, vaša koncepcija, program? Koja je vaša osnovna umjetnička preokupacija?

Znate, tih preokupacija ima previše da bi ih mogao definisati jednim pojmom. Za mene bi bilo i lakše kad bih to mogao.

Naravno.

Naime, naivno je shvatanje da bi, recimo, režiser stalno trebao praviti filmove istog tipa – sa stanovišta metode rada, tehničke orijentacije. Znate, jednostavno, i filmski umetnik se menja. Vi niste onaj čovek koji ste bili pre deset godina. Ako ljudi imaju pravo da promene partiju i da promene ženu i da promene mesto boravka, zašto ne bi smeli promeniti i tematsku oblast. Samo, koliko god se čovek menja, on ipak ostaje onaj isti čovek. E, sad: ovisi je li njegova ličnost ličnost ili ... magma.

Budući da ste filmski režiser, vi ste kao stvaralac u specifičnom položaju. Realizacija onog što želite stvoriti, osim o vama, ovisi još o nizu ljudi u ekipi s kojom radite. Književnik ne ovisi toliko o papiru ili peru ili stroju kojim piše. Vi ovisite o živim ljudima koji realiziraju vašu zamisao. Da li vas to kao stvaraoca sputava ili vas oslobađa?

Laskam sebi da stepen zavisnosti od ekipe s kojom radim kod mene nije osobito velik. Konačno, "Perjare" sam pravio s profesionalnim glumcima i s običnim ljudima, što se filma tiče, diletantima. U filmu se ta razlika ne oseća, mislim u pozitivnom smislu.

Iza nacionalizma – i karijerizam

Nismo se razumjeli. Želio sam saznati : kad vi snimate i snimite neki film – ispadne li na kraju ono što ste htjeli, ili nešto slično, drukčije, SARTRE, na primjer kaže:"Naivan je onaj tko misli da će, kad počne pisati djelo, na kraju ispasti ono što je mislio u početku."

Film je živi organizam koji narasta i menja se dok ga pravite. Ali ono što je bitno, one poetsko – idejne karakteristike – to se završava onako kako želim. A konačno, slušajte, ja nisam ni svoj kamerman, ni svoj glumac, ni svoj kompozitor muzike, ni svoja laboratorija. Takav je posao. Na kraju krajeva, ni kompozitor nije svoja violina, nego on piše note, a drugi ih svira, a instrument ih reprodukuje. Mislim, dakle, da ozbiljan režiser ne bi smeo sebi postavljati takav problem. Onog časa kad bi ljudi s kojima radim izneverili  moje intencije...

Ovo sada nemojte shvatiti kao napad: slušao sam u krugovima ljudi bliskih filmu da su vaši filmovi siromašni dramaturgijom.

Prije nego što je odgovorio, učinio mi se poput vojskovođe koji ne organizira trupe i vrši munjevitu smotru snaga. Rezultat – odgovor je bio mnogo sabraniji:

Meni je teško odgovoriti na opaske jedne grupe kritičara, jer su moji filmovi upućeni celom svetu. Što se "Perjara" tiče, u svetu manje-više nema ozbiljnog lista koji je nešto o njima doneo. A primedba koju navodite...- ja je prvi put čujem. Hm... Mogu da kažem da mi je ta zamerka dobro došla! Imao sam prilike slušati komentare o tome da je moj film prekomercijalan. Sad pitam ja vas: kako te dve zamerke da se usklade? Tko se iole bavi filmom, svestan je da je jedan od osnovnih faktora za popularnost filma precizna, jasno iscrtana dramaturgija, ono što se zove dramaturgijom holivudskog tipa. Takve dramaturgije kod mene nema i za mene najdragoceniji uspeh "Perjara"  jeste u tome što je taj uspeh postignut van kanona i van šema komercijalnog filma. Postoji u mojem filmu, znate, jedna drukčija dramaturgija, dramaturgija na poetskom planu, dramaturgija poetske organizacije ideje.

A što mislite, kad vam zamjeraju da ste"Sakupljačima perja" više pogodili ukus francuske nego jugoslovenske publike?

Znate, nakon Pulskog festivala postojalo je mšljenje: da vidimo kad taj film dođe u Zagreb, u jedan drugačji mentalitet, hoće li tada uspjeti? Meni je posebno drago što je film uspeo i u Zagrebu, što se osetilo da je naš mentalitet zajednički i da ovakva mišljenja po strani... Znate, ovo možda nema mnogo veze s onim što sam govorio do sad, ali mi pada na pamet: iza mnogih sitnonacionalističkih ispada u našoj kulturi ne krije se ništa drugo nego goli karijerizam. Uzmite najvećeg srpskog nacionalistu i ponudite mu da bude šef neke ugledne institucije u Zagrebu. Zaboraviće u tren oka svoj nacionalizam i poleteće glavačke. I obrnuto... No, vratimo se filmu.

Jeste li ikad stajali pred kinom i slušali šta ljudi govore o vašim filmovima?

Jesam i mogu vam reći da je to za mene najveća kritika, što se tiče "Perjara".

Znate li što o tom filmu misle Cigani?

Upravo to hoću reći! Drugi-treći dan projekcije u beogradskom kinu Slavija nakon završetka vidio sam kako iz dvorane izlazi grupica mladića ciganske narodnosti.    Budući da su bili Cigani i da su bili mladi, a do njihova mišljenj bilo mi je zbog oba ova razloga stalo –upitao sam ih: Što je momci, vredi li ovo gledati? Odgovorili su: Dobar je, dobar. Zaslužio je nagrade.

Kako reagirate na mišljenje stručne kritike. Jeste li vi poput HEMINGWAYA(Hemingveja)  koji je tvrdio: Kada napravim dobru stvar i uvjeren sam u to, onda me kritika podsjeća na hlada vjetar koji puše napolju dok vi sjedite u toploj i sigurnnoj sobi. Imate li vi možda takvu sobu?

Nemam. Mislim da je to kod Hemingveja bila čista proza. Mene u krajnjoj liniji najviše zanima mišljenje publike, naravno ne publike u najširem smislu. Ovisi o tome za koga pravim film. Jedan film dotiče jednu publiku, drugi drugu. Kritičari su za mene najsvesniji, najobrazovaniji deo publike.

Dopustite da arsenal onih koji traže zamjerke o "Perjarima" ispraznimo do kraja. Dakle, što mislite o bojazni da će nam se osvetiti što sebe preko umjetnosti, prezentiramo u svijetu najčešće našim folklorom. Takvih mišljenja, uvjeravam vas, ima. Ti se ljudi boje da će nam u inozemstvu priznati vrjednost samo dok budemo sebe prikazivali kao indijanski rezervat, jer u izozemstvu mnogi žele da to zaista i budemo i ostanemo. Oni koji kod nas u to vjeruju boje se da je i autor  romana "Na Drini ćuprija" dobio priznanje zbog toga što njegovo djelo ima elemenata folklora, da ste zato i vi uspjeli sa vašim filmom, da uopće...

Oh, razumem vas apsolutno, znate! I mislim, da rezerve ovakve vrste počivaju na malicioznim osnovama. Ja sam začuđen da se ovakvo mišljenje moglo vezati za "Perjare", jer nijedan naš film pre nije postigao takav uspeh, ni na kulturnom ni na komercijalnom planu. Uveravam vas: mnogi koji su mu zamerali na taj način, činili su to pre nego no što su film uopšte videli. Uveravam vas da u Andrićevom delu nema folklora! A u mom filmu traže sad na brzinu nešto da mu ospore vrednost: ili ga nije napravio režiser. Ili odgovara malicioznim kritičarima na Zapadu. Ta nećete valjda reći da ima sto i pedeset malicioznih Parižana!  U mom filmu nema ničeg folklornog. Moj film je realistički. To su ljudi kakvi žive oko nas. Onakvi kakvi jesu. Dajte, spustimo se konačno na zemlju! Ja se nisam kandidirao za Oskara s "Perjarima" nego sa filmom "Tri". A gde je u tom filmu folklor?

Ne budite uznemireni, polemičnost vašem filmu i vašoj reputaciji neće škoditi. Recite, u čemu je, po vašem mišljenju, glavna vrjednost "Skupljača perja"?

Kad sam počeo praviti "Perjare", u mnogim jugoslovenskim listovima javile su se rezerve prema našem modernom filmu koji osvaja službene nagrade, ali ima malo gledalaca. Ja lično osetio sam da se i u našim centrima produkcije i distribucije počela osećati rezerva prema jugoslovenskom modernom filmu. Pitam vas: da nam Skupljači perja nisu doneli i nagrade i publiku, što bi danas bilo od jugoslovenske kinematografije?

Da, shvaćam.

... Ja sam tada pokušao - to je bila jedna od najvećih mojih stvaralačkih avantura- pokušao sam, dakle, da sredstvima i senzibilitetom modernog filma napravim film koji će dopreti i do publike i svideti joj se. Do "Perjara" mi smo pravili filmove koji su bili dobri u okvirima korica filmskih časopisa. "Perjari" su izašli iz tih korica, zapravo protegli se od stručnih časopisa do široke publike. I to je upravo za mene najvrednije: Grand Prix u Cannesu i stotine hiljada gledalaca kod kuće. Znate... I onda mi se kritike poput onih koje ste spomenuli čine..

Dobro i novo

Znam, samo te kritike ne umanjuju vašu vrijednost. Vi ste u neku ruku bili žrtva klime koja se kod naše publike stvorila kad je reč o uspjesima naših umjetnika u inozemstvu. O tim se uspjesima često preterivalo, pa je publika izgubila povjerenje... Tako neki ne mogu vjerovati u vaš uspjeh.

Znate, meni se čini da većina sumnji u moj film dolazi od mlade kritike okupljene oko lista Telegram. Ja te mlade ljude cenim, već i zbog podrške koju su mi dali za film "Tri", ali mislim da su oni suviše pod uticajem časopisa "Cahiers du cinema". Ne znam znaju li oni da su svi saradnici tog časopisa veoma, veoma mladi i znaju li uopšte koliko u svetu filma znači mišljenje tog časopisa. To je jedno od mišljenja, a oni pokušavaju da celi naš film svedu u korice tog časopisa.

Jeste li čitali LORCU?

Jesam. On je jedan od mojih omiljenih pesnika.

Pitam vas to zbog toga što je jedan francuski kritičar koji očito voli španjolske Cigane napisao - to nije citat nego smisao - da je vaš film gotovo rasistički.

Znam, to je Pierre Dax (Daks) urednik časopisa Lettre Francaise. Ta je kritika beslovesna i diletantska. Zameram našoj štampi što ju je prenela- a prenelo ju je čak pet listova- a pitam se zašto ni jedan od tih listova doneo i onaj pasus iz kojeg se vidi da je gospodin Dex ne razlikuje da u Vojvodini živi gotovo dve stotine hiljada Slovaka, a osim toga u tom članku on deluje pomalo rasistički kad kaže: Jest ja sam bio u Mathausenu i video Cigane tamo, oni jesu takvi i takvi, ali nisu baš onakvi... Idite, molim vas! Smešno je da mi se prigovara takvo što. U mom filmu Cigani su isti kao i Srbi, Rumuni, Slovaci i drugi ljudi. Ja, doduše, imam ironičan odnos prema svojim likovima, ali takav odnos imam prema svima.

Sad mi je palo na pamet: ako je bilo gnjeva kod izvjesnog dijela kritike i publike onda je to možda i zbog psovki kojima "Perjari" obiluje od početka do kraja. Čistunce ste izbacili iz ležišta. Zar mislite da su oni mogli proveriti stotinjak rečenica poput one: Tko? Ja te za...o? Za...o te tvoj otac kad te napravio, J...o mu ja mater! To naravno ide uz našu publiku, jer se na strani jezik ne da prevesti.

To je možda šteta! Poznato je da se sa našim bogatstvom u tom pogledu može malo ko meriti. Da se to može prevesti, film bi za stranu publiku bio još autentičniji.

Vlada li sada u svjetu moda ili istinska afirmacija našeg filma?

Svakako, elemenata pomodnosti ima, ali ne više nego u slučajevima drugih kinematografija. Samo mislim, mi iz toga ne bismo trebali praviti dramu. Mi smo u svetu trenutno prediomenzirani. Šta to znači? To ne znači da ne vredimo. Nego, čim se pojavi nešto dobro a novo, to izaziva više pažnje nego ono što je dobro a staro.

Onda su naše šanse još veće.

Jesu, ali ako se na to budemo oslanjali, otići ćemo u prazninu. Druga je stvar tu još važnija: o nama se sada GOVORI. Mi smo postali integralni deo evropske i svetske filmske kulture, ucrtani smo na svetskoj filmskoj mapi na kojoj nas do sada nije bilo. Sada može biti i oseka, ali znat će se da smo ih mi stvorili, govorit će se o nama, a do sad se, uveravam vas, nije govorilo.

Slažem se. Samo je li nam pošlo za rukom izbeći opasnost koja prati takvo ucrtavanje? Zna se, na primjer, kad je japanski film prodro u Evropu, publika i kritičari klicali su: Eureka! Konačno smo otkrili i shvatili Japance! Ali su sami Japanci, kad su vidjeli te filmove, sumljičavo vrteli glavom, unatoč genijalnosti KUROSAVE i kompanije- i tvrdili: Mi se ne prepoznajemo. To nismo mi. Jesmo li mi uspjeli izbeći tu opasnost? Mslim, za naš račun?

Mislim da jesmo i da je sreća što se na filmskoj sceni nismo afirmisali filmovima o kosovskoj bitci i Turcima i TOMISLAVLJEVIM lađama, dimijama i slično, nego  filmovima u vremenu sadašnjem.

Općenito uzevši, što mislite dokle je danas došla kinematografija?

Danas se nalazimo u fazi kada treba dokazati da se može napraviti film koji će  osvojiti publiku, a da pri tom ne izgubi od svoje umetničke vrednosti. Međutim, sad se javljaju ljudi koji svoj diletantizam krije hermetičnošću. Umesto da priznaju da im filmovi ne valjaju, da ne umeju da prave filmove, oni tvrde: naše filmove publika ne razume. Razume se, ima odličnih filmova koje publika ne gleda, ali se u svetu zaista javio veliki broj autora koji ne znaju da prave filmove a ne žele to priznati. Njihov diletanizam gurnut je visokim ambicijama bez podloge, a oni ga žele pretvoriti u visoki artizam. Hermetičnost ih ne može spasti. Ne može meni biti sporedno što publika misli o mom filmu. Umetnost je sredstvo komuniciranja među ljudima i tu je njena društvena vertikala. Dakle, ja bih ogromno želeo da je i Tri imao publike koliko i Perjari. Drugo: nije tačno da primitivan čovek, mislim primitivan u smislu obrazovanja, ne može razumeti umetničko delo. Setite se kakve sve duboke estetske, psihološke i poetske regione savladavaju umetnici-naivci, dakle obični seljaci! Da skratim: logičan razvoj filmske umetnosti, a i tržišni faktor diktiraju da se prave filmovi umetnički vredni i komercijalni u isto vreme, što je, uveravam vas, veoma težak posao. Mislim da je trenutno najvažnije da se u svetskoj kinematografiji i njenom stvaralaštvu razluči diletantski egzibicionizam od stvarne poetske avanture. Kad se stvari budu filtrirale, doći ćemo do kinematografije koja će artistički biti sve vrednija, a prihvatit će je i sve veći broj publike.